Џез
Џез (енгл. jazz) је музички стил који је настао у Сједињеним Америчким Државама почетком XX века.
Основне музичке карактеристике су: синкопа, вибрато и стална музичка пулсација у такту 4/4, која нема одговарајућу паралелу у класичној музици. Најуобичајенија форма је тема са варијацијама које се импровизују на стални хармонијски скелет оригиналне теме. Усљед тога су ствараоци у џезу извођачи, а не композитори као у класичној музици.
Централни инструмент сваког џез-ансамбла је бубањ са помоћним удараљкама, који са клавиром, гитаром и контрабасом чини ритам-секцију. Нарочито се примјењују дувачки инструменти (саксофон, кларинет, труба и тромбон, мада понекад се користе и флаута, обоа, рог и вибрафон. Величина ансамбла варира од трија до пуног симфонијског џез-оркестра, у коме сваки инструмент може имати улогу солисте. Док у малим ансамблима сви инструменти импровизују на задату тему, џез-оркестар се служи писаним аранжманима, а импровизују само поједини солисти.
Мада џез музика не искључује могућност плесања, она се приближује више типу класичне концертне музике него плесној музици и оштро се разликује од шлагера.
Садржај |
Историјат
У историјату џеза први период, назван „Њу Орлеанс“, по месту постанка и настао је мешавином музике америчких црнаца и европске музике, завршава се око 1918. године.
После Првог светског рата створен је нови стил, назван „диксиленд“, у коме важну улогу има колективна импровизација.
Око 1930. године, неколико истакнутих музичара, међу којима кларинетиста Бени Гудмен, створило је тзв. свинг, који се ослања на звучност великих оркестара и писане аранжмане.
У току Другог светског рата, заслугом саксофонисте Чарлија Паркера, пијанисте Телонијуса Монка и трубача Дизија Гилеспија, створен је стил по имену би-бап - он се од свинга разликује ситнијом ритмичком поделом и већом хармонском сложеношћу, у којој се огледа утицај европске музике.
Даљи корак у истом правцу представљао је и кул, створен око 1950. године док је последња струја, настала око 1956. године, названа модерн бап.
Познати представници џеза
Великој популарности и универзалности џез-музике допринели су не само хетерогени елементи његовог уметничког израза него и сами њени пропагатори, извођачи који су махом велики виртуози на својим инструментима:
- трубачи: Кинг Оливер, Луис Армстронг, Дизи Гилеспи, Хари Џејмс, Мајлс Дејвис, Винтон Марсалис...
- кларинетисти: Бени Гудмен, Сидни Беше, Миленко Стефановић...
- саксофонисти Чарли Паркер, Лестер Јанг, Колмен Хокинс, Сони Ролинс, Џон Колтрејн, Вејн Шортер...
- пијанисти: Дјук Елингтон, Фетс Волер, Арт Тејтум, Каунт Бејзи, Телонијус Манк, Херби Хенкок, Чик Корија...
- вибрафонисти: Лајонел Хемптон, Гери Бартон....
- гитаристи: Ђанго Рајнхарт, Чарли Берд, Џон МекЛафлин, Пет Метени, Френк Запа, Ал Ди Меола, Војкан Ђоновић..
- певачи: Беси Смит, Били Холидеј, Ела Фицџералд...
- вође великих оркестара: Бени Гудмен, Глен Милер, Каунт Бејзи, Стен Кентон...
Утицај џеза на остале стилове музике и композиторе
Идиоме џеза је са успјехом примијенио у својим композицијама и Џорџ Гершвин, а дјелимично је џез утицао и на многе друге композиторе класичног смјера: Игор Стравински, Паул Хиндемит, Курт Вајл, Ернест Кшенек, Даријус Мило, Ролф Либерман и др.
Спољашње везе
